Iako su roditelji danas upoznati sa različitim disfunkcijama kod dece, poremećaji ponašanja još uvek nisu pravilno shvaćeni. Poremećaji ponašanja nisu klasični psihički poremećaji, već predstavljaju kombinaciju psihičkih, bioloških, socijalnih, porodičnih i genetskih faktora.
To su problemi koji se odražavaju na osobe u okolini ili su vidni osobama u okolini, pri čemu nema mentalnog deficita i ozbiljnih psihičkih smetnji, odnosno ponašanje je više naučeno nego biološki uslovljeno. Takođe, poremećaji ponašanja se razlikuju od emocionalnih problema, koji su manje primetni.
Najčešći poremećaji ponašanja su agresija, disruptivni poremećaji, problemi vezani za pažnju i oni vezani za učenje (pedagoški problemi). ADHD se takođe može smatrati poremećajem ponašanja, posebno ako je element deficita pažnje jači od elementa hiperaktivnosti.
Disruptivni poremećaji ponašanja
Disruptivni poremećaji ponašanja ometaju redovne aktivnosti, kao što su školovanje ili porodični život, kako za samu mladu osobu u pitanju, tako i za okolinu. U disruptivne poremećaje ubrajaju se, pored vrlo disruptivnih obika (agresija), i oblici ponašanja koji čine da se dete ili adolescent često ponaša neprimerno u svakodnevnim situacijama. Na primer, dete ne čini ono što se od njega očekuje, manje sluša a više govori i ispoljava svoje želje, često radeći nešto što otežava svakodnevicu drugim članovima porodice. Ovi oblici ponašanja često se greškom smatraju posledicom lošeg vaspitanja ili nezrelosti, dok je uglavnom reč o realnim problemima koje treba tretirati.
Za distruptivne poremećaje u Centru uglavnom naizmenično koristimo izraze “poremećaj” i “problem”, jer želimo da naglasimo da nije svaki problem poremećaj u psihološkom smislu. Ponekad roditelji ne znaju da je ono što oni nazivaju problemom ustvari poremećaj, a ponekad nepotrebno plašimo roditelje kada za neki blaži problem čuju da je reč o poremećaju, i zato se trudimo da oba termina koristimo paralelno. Disruptivni poremećaji/problemi manifestuju se u tri ključna oblika, pri čemu su neki definitivno prihvaćeni među stručnjacima kao psihološki problemi, dok je za druge diskutabilno da li je u svim slučajevima reč o psihološkom problemu ili o obrascu ponašanja koji maloletnik kontroliše, odnosno može da prekine.
ADHD (Attention deficit hyperactive disorder)
ADHD je najčešći neurobihejvioralni poremećaj kod dece i adolescenata, sa prevalencijom između 5% i 12%, uključujući i veliki broj blažih oblika, kada se roditelji ne obraćaju terapeutima. ADHD karakterišu hiperaktivnost i impulsivnosti, zajedno sa nepažnjom, sve na način koji je neprimeren uzrastu. Javlja se pre napunjenih 12 godina i konstatuje se ako epizode traju duže od šest meseci, kada te epizode podrazumevaju ponašanje koje znatno ometa dnevne aktivnosti deteta i porodice.
AHDH može se manifestovati kao pretežno hiperaktivno/impulsivni tip, tip sa pretežnim odsustvom pažnje i kombinovani tip. Tipična ponašanja su nemogućnost sedenja u mestu, odgovaranje bez razmišljanja, konstantna konverzacija, impulsivne reakcije, prekidanje drugih, kratak fokus, neobraćanje pažnje, odsustvo organizacije, izbegavanje složenih zadataka i lako odvraćanje pažnje.
CD (Conduct disorder) Štetno i agresivno ponašanje
Štetna i agresivna ponašanja mogu biti poremećaj ponašanja koji adolescent kontroliše ili ne kontroliše. Primera radi, nasilničko ponašanje u školi može biti poremećaj ponašanja koji se tretira radom na smanjenju impulsivnosti i emociionalne nestabilnosti. Sa druge strane, ako je nasilničko ponašanje svesna strategija deteta bez psiholoških problema, tretira se edukacijom i sankcionisanjem.
Štetna ponašanja mogu da uključuju ozbiljne probleme kao što su nasilje, impulsivnost, bežanje od kuće, mučenje životinja, postavljanje požara ili seksualno zlostavljanje, kao i blaže probleme kao što su laganje, svađe sa roditeljima, sitne krađe ili izostajanje iz škole. CD se kod dečaka javlja pre 10. godine, a kod devojčica između 10. i 14. godine. Kod polovine dece sa CD takođe se konstantuje ADHD, a česti su i emocionalni poremećaji, PTSD, kao i problemi u učenju, odnosno štetna ponašanja su često znak drugih problema.
ODD (Oppositional defiance disorder) Prkosno ponašanje
Problem koji se klasifikuje kao ODD obuhvata različita ponašanja koja oponiraju autoritetima, poput odbijanja deteta da posluša, da uradi što se od njega očekuje, uključujući kada to nije direktno izrečeno (npr. da se okupa), namerno kontriranje, inaćenje, svađu. Veliki deo stručnjaka ne smatra ODD za poremećaj, već za neprilagođeno ponašanje u korenu koga nije biološki, kognitivni ili emocionalni uzrok.
Ti eksperti smatraju ODD za konfrontirajuću strategiju koju dete namerno bira i mi se načelno slažemo sa tim, što međutim ne znači da ODD nije realan problem i da ne može da se tretira terapeutski. Naprotiv, ODD se veoma uspešno tretira, uz pristupe koji su prilagođeni deci i adolescenitima. Prkosno ponašanje pogodno je za dnevni boravak, odnosno za grupe sa drugim tinejdžerima, ali se veoma uspešno tretira i u okviru porodične terapije.
Teškoće u učenju i koncentraciji
Iako se znatno razlikuju od agresivnog i problematičnog ponašanja, teškoće u učenju tretiramo kao poremećaje ponašanja uvek kada ne postoji mentalno ograničenje. Naravno, to ne znači da dete kontroliše problem, jer kontrola je još manja nego u slučaju agresije ili prkosnog ponašanja, odnosno nivo kontrole je sličan kao kod ADHD – ponašanje nije voljno, ali je moguće naučiti kako da se problem umanji.
Teškoće u učenju su tip psihološkog problema, odnosno posledica niza faktora vezanih za ličnost, okolinu, naučeno ponašanje i drugo, ili mogu biti posledica specifičnog mentalnog sklopa, kada dete ne procesuira informacije na način koji je najefikasniji za sticanja akademskog znanja, dok obično nema poteškoće u svakodnevnom životu.
Iznenađujeće je koliko deca sa teškoćama u učenju i koncentrisanju dobro funkcionišu u grupama sa decom koja imaju češće poremećaje u ponašanju, poput neprilagođenog ponašanja ili agresije, jer u oba slučaja oni moraju naučiti korak po korak kako da funkcionišu na drugačiji način, nailaze na otpor i nerazumevanje, imaju probleme sa vršnjacima i veoma žele da reše problem koji imaju. I dok u slučaju teškoća u učenju i koncentraciji, problemi često nisu potpuno rešivi, moguće je ostvariti pobošljanja koje će omogućiti da dete uči po istom planu kao vršnjaci i da se daleko smanji trauma zbog lošijeg uspeha u školi.
U probleme u učenju i koncentraciju, ubrajaju se:
- Disleksija: Teškoća u učenju koja se ogleda u problemima sa čitanjem, prepoznavanjem reči i razumevanjem pročitanog teksta.
- Disgrafija: Teškoća u pisanju koja uključuje lošu čitljivost rukopisa, probleme sa pravopisom i oblikovanjem slova.
- Diskalkulija: Specifična teškoća u učenju matematike koja se ispoljava kroz probleme sa brojevima, osnovnim računskim operacijama i razumevanjem matematičkih pojmova.
- ADHD: Već obrađen kao disruptivni poremećaj, on se istovremeno smatra i teškoćom u učenju, jer polovinu problema čini nedostatak pažnje.
- Problemi pažnje bez ADHD: Poteškoće sa održavanjem pažnje i fokusom koje nisu povezane s dijagnozom ADHD-a, već mogu biti posledica drugih psiholoških ili sredinskih faktora.
Svako peto dete možda ima problem
Procenjuje se da oko 3% dece ima kognitivnu prepreku da savlada kompletno gradivo osnovne škole, 80% nema nikakve prepreke, a oko 18% ima teškoće u učenju koje se mogu prevazići, i upravo to su deca kojoj možemo da pomognemo u Centru.