bihejvioralna
terapija
bihejvioralna
terapija
bihejvioralna
terapija
Kognitivno-bihejvioralna terapija pokazuje odlične rezultate u radu sa mladima, jer mladi lakše uče i imaju manje tvrdo ukorenjenih štetnih obrazaca razmišljanja od odraslih. Jedini izazov je manja svesnost sopstvenog toka misli i osećanja kod mladih, mada dobar terapeut može uspešno da podstakne mladu osobu da rekonstruiše svoja razmišljanja i osećanja. KBT se primenjuje za grupni i individualni rad, ali na nešto drugačiji način. Tokom individualnog rada, sva pažnja psihoterapeuta i klijenta usmerena je na osećanja i obrasce razmišljanja i ponašanja klijenta, dok u grupnoj terapiji klijent treba da obrati pažnju i na poziciju drugih u borbi sa njihovim problemima, kako bi učio od njih.
Kome savetujemo individualnu terapiju?
Da li će se u slučaju određenog klijenta više koristiti grupni ili individualni rad, zavisi od tipa problema, odnosno za individualni rad se biraju klijenti i problemi koji ne bi imali koristi od grupe ili koji decidno ne žele grupu. Ako samo roditelji ne žele grupni rad, obično se počinje individualnim radom, i kasnije proba i grupni rad, jer roditelji gotovo uvek promene mišljenje ako dete kaže da mu odgovara i grupni rad.
Okvirno pravilo je da je za probleme kod kojih postoji znatan element interakcije sa okolinom, kao što su poremećaji ponašanja, pogodniji za grupni rad, jer klijenti mogu da uče jedni od drugih i motivišu jedni druge. Sa druge strane, individualni rad preporučuje se za probleme kod kojih nema bitnog elementa interakcije, odnosno kada problem postoji čak i kada okolina ne vrši uticaj na klijenta i obratno.
Emocionalni problemi mladih
Emocionalni problemi, koji bude jake emocionalne reakcije, jesu tipični probemi mladh za koje se preporučuje individualna terapija. Međutim, i tada se često dolazi do momenta kada i grupa može da pomogne, jer recimo u slučaju fobija, kada je klijent naučio da se suprotstavlja efektima fobije i želi da primeni naučeno, veoma je korisno da vidi kako se drugi mladi bore protiv svojih ukorenjenih štetnih ponašanja, kao što su adikcije.
Emocionalni problemi se mogu ponekad slično manifestovati kao disruptivni poremećaji ponašanja, na primer odsutnost može podsećati na ADD ili impulsivno ponašanje može podsećati na ADHD, međutim razlika je velika, jer izvor problema nije neprilagođenost okolini, već interni emocionalni konflikti. Mladi sa emocionalnim problemima mogu potpuno uspešno da funkcionišu u porodici, školi ili široj sredini, tako da se njihov problem samo povremeno manifestuje, ili mogu čak i delimično uspešno skrivati problem.
Za razliku od disruptivnog ponašanja, kod koga je terapija često pod pritiskom da se stanje što pre poboljša, terapija za emocionalne probleme/poremećaje ponašanja može da ide svojim tempom, a rezultati su po pravilu sveobuhvatniji i trajniji, jer većina adolescenata može sve aspekte svog života da uredi zadovoljavajuće čim nauče da ovladaju svojim emocijama.
Lepeza emocionalnih problema je šira od lepeze disruptivnog ponašanja i obuhvata desetak različitih problema, među kojima su načešći sledeći:
Anksioznost
Anksioznost se manifestuje kao stalni strah od ishoda budućih događaja, odnosno strah od najlošijeg mogućeg ishoda. Blaži oblici mogu potpuno iščeznuti sa godinama, kako dete raste i iz iskustva vidi da se najlošiji scenariji neće obistiniti, ali uz paralelno učenje da se razmišlja fleksibilnije i objektivnije, uz suočavanje sa strahovima. Sa druge strane, GAD može uvesti dete u začarani krug u kome uvek vidi samo ono najnegativnije, i tada su potrebne dugotrajne bihejvioralne terapije kako bi mlada osoba postepeno pobedila svoje strahove. U oba slučaja, fizička aktivnost i obuka za samostalno rešavanje problema imaju vrlo pozitivan uticaj.
Depresija
Depresija kod dece i adolescenata često se manifestuje drugačije nego kod odraslih, pa je roditelji i nastavnici mogu teško prepoznati. Kod mlađe dece simptomi mogu uključivati razdražljivost, povlačenje iz igre, promene u apetitu ili snu i bolove u stomaku ili glavi. Adolescenti mogu pokazivati povučenost, gubitak interesovanja za omiljene aktivnost, osećaj neadekvatnosti i neprihvaćenosti, kao i nagle promene raspoloženja. Depresija može dovesti do problema u školi, konflikata sa vršnjacima ili čak autodestruktivnog ponašanja. Uzroci depresije kod mladih često uključuju kombinaciju porodične dinamike i stresnih životnih događaja. Hronični stres, vršnjačko nasilje, društvene mreže i problemi u zajednici takođe mogu doprineti razvoju depresije.
Napadi panike
Panični poremećaj kod dece karakterišu ponavljajući napadi panike – iznenadni talasi intenzivnog straha praćeni fizičkim simptomima poput ubrzanog rada srca, otežanog disanja ili vrtoglavice. Deca često ne razumeju šta im se dešava i mogu razviti strah od novih napada, što vodi izbegavanju određenih situacija. Napadi panike se javljaju bez očiglednog razloga, ali mogu biti povezani sa stresom, traumom ili predispozicijom za anksioznost. Vremenom ovi napadi mogu proizvesti i depresiju, a u nekim slučajevima i suicidne nagone. Panični poremećaj može ozbiljno narušiti svakodnevno funkcionisanje deteta, ali se uspešno tretira bihejvioralnom terapijom, jer je to stanje koje se javlja povremeno, tako da je lakše tretirati ga nego stalno prisutna stanja, kao što je depresija.
Socijalna i druge fobije
Socijalna fobija kod dece predstavlja intenzivan strah od situacija u kojima su izloženi tuđem procenjivanju, poput odlaska na druženje, odgovaranja u školi ili javnih nastupa. Deca tada izbegavaju interakciju, plašeći se da će se osramotiti ili biti negativno ocenjena. Socijalna anksioznost se uspešno eliminiše bihejvioralnom terapijom i kroz postepeno izlaganje stresnim situacijama, a posebno je od pomoći ako dete može da nađe barem jednog dobrog prijatelja.
Kod dece se često javljaju i druge fobije, a najčešće strah od mraka, visine, životinja, vode, grmljavine i lekara. Neki strahovi, kao strah od napuštanja od strane roditelja, mogu kasnije preći u poremećaje ličnosti.
Poremećaj deregulacije raspoloženja
Jedan od nedavno prepoznatih problema, DMDD podrazumeva povremene burne emocionalne reakcije, bilo da je u pitaju tuga, bes ili druga izražena emocija. Pojavljuje se između 6. i 10. godine, a da bi se konstatovao mora da se ispoljava kroz barem tri epizode nedeljno. Za ovaj poremećaj je karakteristično to da je raspoloženje između epizoda umereno depresivno.
Pored ovih emocijalno-bihejvioralnih poremećaja, većina psihologa ubraja i PTSD u emocionalne poremećaje. Bez obzira da li je post-traumatski stres emocionalni poremećaj, izuzetno je važno raditi sa decom i mladima koji su pretrpeli velike traume, bez obzira da li se PTSD trenutno ispoljava ili ne.
